|
|||
Opis: U selu "više nema letnjih putova", svi su asfaltirani, no u jednom periodu izgradnje sedamdesetih godina prošlog veka, "usfalilo je novaca", te su u MZ "konstatovali" da "novci ležu u selo i da samo treba doći do nji', a ako kogođ neće snama, mi ćemo mu vratiti loptu, kad-tad...". Organizovana je akcija:
Asfaltiranje svih ulica u naseljeno mesto Novo Miloševo, bespovratnim udruživanjem sredstava građana...
Kuriri su "razletili" i razneli "na svaku kućnu numeru" pozive, sa sledećim sadržajem - otprilike ovako:Poziva se ( naslovljeno na domaćina ) da dana ( tog i tog ) dođe lično, neizostavno i obavezno u kancelariju br. ( broj kancelarije ) u ( tol'ko sati, tol'ko minuta ) radi - OBAVEŠTENJA!!!
Moj pokojni Otac je prič'o, da kad bi neko, posle "drugog rata", "dobljav'o" takav poziv, "to moglo značiti - da mož' i da tuku...". Sasvim slučajno, drugim poslom sam se "desio", baš u ( broj kancelarije ), u vreme "akcije". Predsednik komisije je "namrgođen" nešto pisao, jedan od potencijalnih "udruživača" je stojeći, nervozno posmatrao stvari po kancelariji, držeći u ruci šubaru, u drugoj poziv, obučen u "kaput sas astragan kragnom". Tajac..., samo se čuje zahuktala, dobro naložena "furuna" i "pozvani" poče polako, al' sigurno i vidno, da se "znoji iznad obrva, a ispod nosa"...
Odjednom, predsednik komisije "ni negledajući ga", pruži iskusno ruku da "primi" poziv - nastade kratko nadmudrivanje oko prihvatanja, da vidi "dal' mu se poziv trese, il' ne", najzad ga uzima, dlanovima "pegla po astalu", pogleda tekst, blago se osmehne - da da do znanja da je s'vatio o "kojim" je reč, "okruži ga uspisak" i poče razgovor:Kol'ko Vi ( pa čita prezime i ime iz poziva - bez "špic-nameta" ) mislite da priložite za igradnju putova?
Sagovornik se premesti sa noge na nogu, "pročisti" grlo, pa gledajući negde poludesno gore, kaže:Mi mislimo da damo..., milijon ( ondašnjih, ko zna kojih dinara... )...
"Precednik" se začuđeno zavali u "naslon od fotelje", podiže ruke "uvis" i odma' ga prekide:Ama ne mož' to tako..., imaš..., dva traktora, prikolice, imaš..., dvesto ovaca, krava..., pa to sve TRCA putove, malo je to... Al' nemam ja..., baš dvesto ovaca, no neka..., može dva? Malo je to, jako malo, još, još i još... Tri? Ajde..., pet..., pa da više ne dangubimo, zar nisi vidijo, da u 'odnik čekadu i drugi ljudi?
Domaćin uzdahne, pristade, potpiše, pozdravi, izađe u 'odnik "di drugi, po satnici čekadu nared" i jedan ga upita šta je "tamo radijo", pokazujući "izbečenim", uplašenim očima na ( broj kancelarije ). Ovaj sa vidnim olakšanjem, a znajući "šta sad tamo, tog čeka" veli, češkajući se "iza uveta":Ta eto..., bijo sam tamo..., da ostavim taj TASTAMENAT...
 ... |
|
 |
 |
 |
 |
|
|